(Текст је преузет из часописа “Просветни преглед”)
У пракси психолога у предшколској установи, закључили смо да је најдоминантнији разлог агресивног понашања на овом узрасту снажно подстицање агресије као прихватљивог и пожељног понашања од стране родитеља. Недостатак љубави, као и жеља за привлачењем пажње и даље је један од честих разлога агресије.
Пре него кренемо са објашњењем фактора, начина испољавања и метода сузбијања агресивног понашања код деце, неопходно је расветлити сам појам агресивности. Наиме постоји област психологије, тачније социјална психологија, која изучава друштвено понашање и која богато описује и објашњава многобројне мотиве који покрећу на интеракцију. За ову област психологије првенствено су од интереса социјални мотиви. То су мотиви који се могу задовољити само директном интеракцијом са другим особама, покрећу на социјално понашање, затим то су мотиви који почивају на психолошким потребама и заједнички су већем броју људи. Важно је истаћи следеће: да не доприносе сви социјални мотиви развијању складног односа међу члановима друштва. С тим у вези постоје и они социјални мотиви који доводе до сукоба и спорова и самим тим отежавају складно функционисање друштва. Неки аутори разликују позитивне социјалне мотиве који утичу на друштвени развитак и оне социјалне мотиве који тај развитак отежавају (нпр. мотив борбености и агресивности). Битно је истаћи следеће: да разликујемо две групе социјалних мотива – мотив за везаношћу са другим људима и мотиви усмерени на обезбеђење личне егзистенције. Постоје одређени облици социјалног понашања који нису покренути смо једним мотивом. Један од таквих облика социјалног понашања јесте и агресивно понашање.
Порекло агресивности можемо посматрати кроз одређене психолошке теорије. Инстинктивистичка схватања виде извор агресивног понашања у одређеним основама – инстинктима. Наиме Фројд целокупне активности човека види у инстинктима. Према С. Фројду из инстинкта смрти извире агресивни нагон. Ана Фројд и Хартма описују агресивну енергију која се стално ствара у организму и ако се иста не неутралише, или не ослободи кроз неку социјално прихватљиву акцију, доћи ће до агресивног понашања. Агресивност се често објашњава путем фрустрационе теорије агресивности. Према овој теорији до саме агресивности долази услед спречавања задовољења потреба и мотива. С тим у вези доста је доказа да управо спречавање задовољења мотива и постизање постављених циљева код човека изазива агресивна осећања (не морају увек отворено да се испољавају), али изазива и агресивне поступке. Постоје теорије које агресивност посматрају кроз улогу учења. Фром у својој књизи „Анатомија људске агресивности“ заступа схватање да су извори агресивности наслеђе и учење. Према Фрому постоје две врсте агресивности. Прва је урођена тзв. oдбрамбена или бенигна, заједничка је људима и животињама и јавља се у виду агресивних импулса према онима који угрожавају наше виталне интересе. За ову агресивност се може рећи да је бенигна, јер је биолошки корисна и престаје чим престане поменуто угрожавање. Друга врста агресивности тзв. деструктивна или малигна је стечена и заједничка је само људима.
Карактеристично за ову врсту агресивности јесте постојање задовољства у повређивању других, у наношењу зла другима и у уништавању. Два екстремна облика деструктивне агресивности јесу садизам и некрофилија. Учење као основни извор агресивног понашања наглашавају и поједине бихејвиористичке теорије. Ово схватање нарочито разрађује својим истраживањима и експериментима Бандура који говори о ефекту имитације који подржава агресивно понашање. Тачније Бандура истиче значај опсервационог (учење на основу посматрања туђег понашања) или викаријског (помоћно или посрдно) учења. Посматрано понашање постаће сопствено понашање тек ако оно буде поткрепљено, а то управо долази у оним стуацијама када субјект који посматра туђе понашање и уочава да је оно награђено, замишља и оцењује да, када би се он на тај начин понашао, може постићи одређену награду.
Може се закључити да данас постоје различите теорије о људској агресивности. Из наведеног многи психолози агресију дефинишу као одговор на фрустрацију, неки пак да је она део генетског пакета, а неки аутори сматрају да се стиче посредством учења. Но оно у чему су многи аутори сагласни јесте да је агресивност део људске природе и да је, у већој или мањој мери, сви поседујемо. Кад је реч о агресивности код деце раног узраста, односно малишана од једне до три године бројни су разлози агресивности код деце, али се могу поделити у две велике групе. Са тим у вези постоје унутрашњи и спољашњи узроци агресивности код деце. Један од најчешћих унутрашњих узрока је потреба детета за скретањем пажње на себе. Када се дете осећа да нема довољну контролу над околином, да му се не поклања довољно пљжње, тада се код детета јавља осећај несигурности. Из жеље да привуче пажњу на себе, дете прибегава агресивном понашању. Такође, код деце овог узраста није још потпуно развијен говор, самим тим и способност вербалног решавања конфликта, али у крајњој линији није развијена ни способност изражавања потреба. Из предходно поменутог разлога деца „посежу“ за агресивним понашањем (угризу другога без неког „видљивог“ повода – да изразе љубав, неслагање…). Некада су ти унутрашњи узроци потпуно безазлени нпр. произилазе из осећаја глади, неиспаваности и болести. Егоцентризам и неспособност предвиђања последица, који карактеришу овај узраст, такође доводе до агресије. Можда ће детету бити жао када се другар расплаче, али оно још не може да претпостави ову непријатност и да може да је избегне тако што ће се уздржавати од ударца упућеном том истом другару. Најјачи спољашњи фактор, како на овом, тако и на старијим узрастима јесте насиље и агресивни модели којим је дете окружено у породици, затим гледајући непримерни садржај за дечји узраст на телевизији или играјући компијутерске игрице које обилују агресивним садржајем. Оно што је веома битно то је васпитни став. Васпитни став је један од могућих узрока агресивног понашања – ако родитељ не даје детету јасно до знања да је агресивно понашање недозвољено, доводи до тога да агресија остаје у репертоару понашања детета као легитиман начин изражавања потреба.
Када је реч о нападима беса код малишана, само први пут када се деси напад беса он се десио спонтано, јер је дете једноставно преплавило осећање сопственог беса, који је кулминирао. Чак и само дете може да се уплаши силине те емоције, па ће се расплакати. У таквој ситуацији, када се бес јави први пут, дете треба умирити. Међутим оно што је кључно у оваквим ситуацијама јесте рекција родитеља или старатеља у односу на дете при том првом нападу беса. Позитивна пажња (објашњење, убеђивање, мажење, смиривање…), или пак негативна пажња (грдња, ударање, претње, вређање) родитеља у односу на дете представљају поткрепљење, односно награду за овакво понашање детета. Било да му родитељ поклања ту позитивну или негативну пажњу, дете почиње да перципира да је успело да скрене пажњу и то му је довољан разлог да настави са новим повременим нападима беса. Бес почиње све више да добија на интензитету.
Након што је дете напунило две године сматра се довољно зрелим да одложи задовољење потреба и да добије одговор „не“. Значи да родитеље двогодишњака не би требало претерано да узнемирава чињеница да његов двогодишњак бесни, јер му је управо нешто забрањено. Битно је да родитељи остану неузнемирени када се деси напад беса. Уколико се дете баца на под, или покушава да удари неког, свакако да родитељи треба да пазе да дете не повреди себе или друге, али у принципу најбољи „лек“ за напад беса је игнорисање. Уколико родитељ поклекне пред бесом свог детета, дете добија јасну поруку да је награђено за такво понашање, да може да постигне оно што жели драматичним нападима беса, те ће од тада, па надаље, своје испољавање беса користити потпуно свесно и намерно. Све зависи од одлучности и доследности родитеља.
Од превентивних мера које помажу да не дође до агресивног понашања јесте и преусмеравање дечије енергије на физичке активности (игре на свежем ваздуху, шетња, укључивање у спорт). Игре попут цртања прстима по песку, обликовање теста или пластелина познате су по томе што омогућавају детету да се ослободи агресије. На крају родитељи не би требало да забораве благотворност тзв. „квалитетног времена“ које проведу са својим дететом – време када су потпуно усмерени на своје дете, кроз игру, разговор. Такође треба учити децу да је бес прихватљиво осећање, да је нездраво потискивати га, али је неприхватљиво испољавати га кроз деструктивно понашање, наносећи бол другима или пак испољавати га кроз аутодеструктивно понашање.
Шта је пасивно – агресивно понашање? Пасивно – агресивно понашање карактерише одсуство отворене агресије, али „жртва“ може јасно да осети атак на своју личност путем свакодневног понашања управо пасивно агресивне особе. Код младих је ово понашање најприсутније у пубертету. Нека од следећих понашања су примерипасивно – агресивног понашања: пасивно слуша само оно што он хоће, успорено кретање када треба да изврши неки задатак, намерно заборављање, „случајна“ деструкција, понашање које је или неодговарајуће или га изводи на погрешан начин, честе притужбе.
Могући узроци овог понашања могу бити ниско самопоуздање, бес или је пак дете научило да на тај начин привлачи пажњу . Један од разлога може бити и да је дете научено да није у реду да испољава отворено бес или фрустрацију (родитељска реакција на бес је била: „Не говори тако“, „Прекини или ћу те ошамарити“). Циљ пасивно – агресивног понашања код деце је углавном скретање пажње или жеља да се пољуља родитељски ауторитет. Када сте сигурни да се ваше дете понаша пасивно – агресивно, избегните кажњавања и грдњу. Скретање пажње на такво понашање на било који начин појачава ово непожељно понашање. Останите мирни јер знате зашто се дете понаша тако – циљ је скретање пажње!
Може се закључити да је агресивно понашање дефинитивно непожељно и неприхватљиво у данашњем друштву. Прво би одрасли требали да прихвате ову цивилизацијску чињеницу како би и деца одрастала окружена позитивним примерима и садржајима. То не значи да су емоције беса и незадовољства неприхватљиве, оне су неизбежни део свачијег живота. Међутим агресија не доводи до конструктивног превазилажења проблематичних животних ситуација и стања (емоција беса, гнева и незадовољства…). Дакле агресија је заиста непотребна вештина која треба да краси понашање деце. Оно што је много важније јесте подстицање емоционалне интелигенције, а обухвата особине као што су: емпатија, изражавање и разумевање осећања…
ШТА РОДИТЕЉИ ДА РАДЕ
Родитељи су модел својој деци и посматрајући их, деца изграђују своје обрасце понашања. То значи да сами родитељи треба да путем асертивне комуникације решавају конфликте, те ће тако представљати позитиван пример својој деци. У случају да се дете удара, гризе, непосредно после таквог понашања треба да следи јасно и недвосмислено неодобравање таквог понашања, треба да следи казна. То не значи да треба прибегавати физичком кажњавању детета, јер тако учимо дете да је заправо агресија прихватљива. Када се деца међусобно туку, прекините одмах и помозите деци да утврде и вербално изразе у чему је проблем и помозите им да вербалним путем изразе своје потребе и реше проблем на конструктиван начин. На пример, често се деца потуку због играчке, а наш је задатак управо да дете научи вербално да решава свој проблем тако што ћемо га научити да пита, тачније упућујемо му речи „хтео си његову играчку? Питај га да ли смем?“, тражите од детета да понови реченицу коју га учите како бисте били сигиурни да је способно да се вербално изрази. Након више оваквих учења детета социјалним вештинама, свакако долази до резултата. Не заборавите да похвалите дете за успех у томе! Када је ваше дете бесно учите га да стане и изброји до десет пре него што било шта уради – на тај начин га учите самоконтроли. Подсетите га сваки пут када се разљути да то уради. Не инсистирајте да дете треба одмах да има позитивна осећања према деци са којом се до малопре тукло. Пустите га да се мало смири. Шансе да постане пријатељ са том децом су веће него што мислите. Користите блискост за контролу агресивног понашања и осећања. Када осетите да дете губи контролу, лагано и тихо му се приближите. Често ваше смирено присуство може бити довољно да смирите дете. Нарочито је важан додир – додир и препознавање осећања која наслућујете из понашања.
МОТИВ БОРБЕНОСТИ
Често се са овим мотивом изједначава агресивност. Наиме, о агресивности говоримо онда када је циљ активности да се нанесе штета неком другом или да се неко други повреди, а код мотива борбености је карактеристично то да се путем компетенције са другим људима настоји остварити нешто чему се тежи. Један део аутора сматра да је мотив борбености урођени мотив.
НЕПРИМЕРЕНИ САДРЖАЈИ
Битно је споменути да у данашње време све важнији узрок агресивног понашања код деце постаје и непримерна количина гледаних филмова, непримерних цртаних филмова, затим играње компјутрских игара који су препуни агресивног саджаја. Често родитељи, не из зле намере, не придају довољно значаја садржају који се пласира путем медија и видео игрица. А чињеница је да управо деструктивни садржаји улазе необрађени у дечију подсвест, која онда тежи растерећењу, а то најчешће, и нажалост, изазива код деце деструктивно понашање. У развоју агресивност се појављује врло рано нпр. већ на узрасту од дванаест месеци. Можемо рећи да се у различитим фазама развоја агресивност различито и манифестује.
ПРИВЛАЧЕЊЕ ПАЖЊЕ
Када се говори о агресивности малишана старијих од три године, сви ови поменути разлози агресивног понашања важе и за старије узрасте. Егоцентризам је и даље присутан код деце, па самим тим и слабија способост емпатије, односно уживљавања у емотивно стање детета према којем се испољава агресивно понашање. Недостатак љубави као и жеља за привлачењем пажње и даље је један од честих разлога агресије. Такође, родитељи, не тако ретко, порукама које шаљу могу изградити код детета мишљење да је свет као једно несигурно место, који је подењен на агресоре ижртве и да је, наравно, боње определити се да будете ово прво. Тако деца иако их неко, рецимо случајно удари, одговарају агресивношћу, ни не помисле да се то десило случајно. И заиста, у пракси психолога у предшколској установи, налазимо да је најдоминантнији разлог агресивног понашања на овом узрасту (јер је увек у питању више узрока – и генетских и срединских) управо снажно подстицање агресије као прихватљивог и пожељног понашања од стране родитеља.
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s