НАСИЉЕ НА ИНТЕРНЕТУ

Standard

Насиље преко интернета, у свету познато као cyberbulling, општи је појам за сваку комуникацијску активност cyber технологијом која се може сматрати штетном како за појединца, тако и за опште добро. Тим обликом насиља међу вршњацима обухваћене су ситуације кад је дијете или тинејџер изложено нападу другог дјетета, тинејџера или групе дјеце, путем интернета или мобилног телефона. Вршњачко насиље преко интернета
Како ради интернет?
За интернет кажемо да је светска комуникациона мрежа. То значи да се на њему све одвија међусобном комуникацијом. Као што корисници комуницирају једни с другима путем електронске поште или цхата, тако и рачунара комуницирају међусобно, што нам омогућава посећивање страница, слање и примање електронске поште и све остало што радимо на интернету.
Интернет провајдери (провајдери) су компаније које омогућавају приступ корисницима интернета на светску мрежу. Сваки корисник (појединац или организација) бира једну пружаоца услуга, који му додељује корисничко име и лозинку. На тај је начин рачунару корисника омогућена комуникација са рачунарима провидера, који га “пропуштају” на глобалну мрежу – интернет.
Кад укуцамо адресу странице коју желимо посетити, заправо шаљемо сигнал рачунару (серверу) на којем се та страница налази, путем рачунара посредника (сервера) нашег сервера. Сервер прима захтев нашег рачунара за том страницом, преусмерава га до сервера на којем је та веб страница. Тако се ствара веза између нашег рачунара и сервера тражене интернетске странице.
Шта каже статистика?
Истраживање које је спровела Поликлиника за заштиту деце града Загреба, у којем је учествовало 4000 студената из 19 основних (од четвртог до осмог разреда) и две средње школе (први и други разред) у 10 градова Републике Хрватске, показало је да 73% деце има неко искуство у коришћењу интернетом, при чему употреба расте с доби. Занимљиво је да се чак 47% деце која немају рачунар код куће користе интернетом. Готово свакодневно њиме се користи 58% деце, једном недељно 26% деце, а 17% њих једном месечно или ређе.
Шта је то …
… ЧЕТ (CHAT)?
 
ЧЕТ собе врло су популаран начин интернетске комуникације, нарочито међу децом и младима. Представљају нешто попут соба за разговор у којима посетиоци могу међусобно разговарати, упознавати се, расправљати о одређеној теми … Корисници могу разговарати међусобно, али се и издвојити те комуницирати приватним порукама, које су видљиве само тим особама. На чету је могуће сусрести и кориснике из других земаља, па и других континената, те дознати више о њима, њиховој земљи и обичајима.
… ФОРУМ?
Форуми или странице за дискусију су интернетске странице на којима се окупљају корисници интернета како би дали своје мишљење о некој теми или затражили мишљење и савет других. Веома су популарни и окупљају много корисника различитих узраста и интересовања. Постоје форуми о многим темама, као што су политика, здравље, спорт, музика, школе, помоћ око рачунара. Тако је, на пример, могуће коментарисати филм, музику, дознати што се ново дешава у граду, потражити савет како се помирити с пријатељицом или који је најбољи зубар у граду. За разлику од цхата, где се садржај брише 01:00 кад особа изађе из собе за ћаскање, записи на форуму су трајни, односно могуће их је видети и коментарисати расправе отприје неколико месеци.
… БЛОГ?
Блог је скраћеница од енглеске речи веблог, што у дословном преводу значи “интернетски дневник”. То је интернетска страница на којој појединац, обично хронолошким редом, бележи своја размишљања и ставове. Помоћу блога сваки корисник интернета може, једноставно и потпуно бесплатно, писати властиту колумну, па га се зато често упоређује с интернетским новинарством. Аутор блога може да коментарише актуелне теме, извештавати о догађајима на којима је учествовао, или пак објављивати властите уметничке радове – пјесме, приче, есеје, па чак и фотографије које је снимио.
Посебна је могућност да посетиоци блога могу уписати јавни коментар појединих чланака. Зато се каже да је блог интерактиван – јер омогућава директну комуникацију аутора и његових читалаца.
Многе познате особе пишу свој блог, од политичара и спортиста до пјевача и глумаца. Уз то, многи који су почели као анонимни аутори блога (блоггери) због свог начина писања постали су веома популарни у свету интернета, па и шире. Под маскама …
Оно што је заједничко цхату, блогу и форуму јест коришћење надимака које посетиоци сами изаберу, што им пружа анонимност. То значи да корисници међусобно не знају ко је ко у стварном животу, не знају имена и презимена, адреса, број телефона. Једни о другима знају само оно што се изнесе на интернету. Анонимност стога омогућава људима да буду отворени и подијеле са другима ствари које би им било непријатно изрећи некоме ко их познаје. Могуће је затражити помоћ у решавању неког проблема или изрећи мишљење о некој теми, без страха да ће бити препознати и да ће због тога имати неугодности.
Међутим, анонимност може бити и отворена позивница свима који желе злоупотребити такав начин комуникације. Често на форуму или цхату могу се наћи пријатељи с којима дописивање може бити врло забавно и поучно. Али нису сви корисници интернета добронамјерни, а од неких се могу доживети и велике непријатности. Неко на цхату, форуму или блогу може вређати, претити и / или писати о другима ствари које нису истините или које су приватне и тајне. Често је то неко кога познајемо, можда пријатељ из разреда с којим смо се посвађали или неко из друштва ко је љубоморан. Та особа може мислити да, ако користи надимак и нико не зна како се зове, може чинити што жели, па и гњавити друге. Али није баш тако!
У последње време међу децом и младима блогови су постали један од најпопуларнијих облика комуникације. На интернету их има на милионе и њихови власници су људи из свих слојева друштва и различитих занимања. Блогови се по начину вођења деле на колаборативне (у њиховој изради учествује више људи) или индивидуалне. У Сједињеним Државама, на пример, блог је данас заједница толико снажна и бројна да има утицај и на јавно мишљење.
Зашто користити блогове?
Осим што се користе за забаву, блогови су одлични комуникацијски алати који повезују кориснике интернета, тимове или пословне људе. Помажу малим групама да комуницирају лакше него путем е-маила или дискусија на форумима. Другим речима, блог свакоме без техничког знања омогућава да буде присутан на “мрежи свих мрежа” без икаквих ограничења. Свако може градити своју интернетску страницу и на њој стварати садржаје какве год жели и на начин који жели. Такви “приватни дневници”, доступни милионима странаца, привлаче пажњу док је особа скривена иза свога рачунара.
Блогирањем се развијају социјалне вештине, испуњава се потреба за самоекспресијом те се побољшавају способности писања. Блогове може писати било ко, о било чему: школском ручку, популарној музици, прочитаним књигама и др
Главне карактеристике интернетских блогова:

  •     то је облик интернетске странице која се може лако и брзо створити
  •     организован је временски (хронолошки уназад)
  •     организован је према коментарима
  •     коментари су углавном кратки и често се постављају
  •     организован је према временима улазака (сваки улазак је обиљежен временом)
  •     омогућава тренутно укључивање на интернет, не изискује познавање коришћења неког специфичног рачунарског програма
  •     обично је дело само једне особе, но постоје и блогови које ствара више особа
  •     могу бити бесплатни или врло јефтини
  •     кроз њих се очитују ауторов глас и личност.

Како учитељи гледају на интернетске блогове:

  •     они су начин да се унаприједи писање
  •     место размене искустава
  •     једноставан начин да се брзо креира интернетска страница
  •     начин да се повеже са другим људима
  •     савршено место за брзо писање
  •     место за писање организовано према личном укусу
  •     савршено за размишљање изван друштвених оквира
  •     место на којем се ученици могу слободно изражавати
  •     интернетска страница која подстиче активно укључивање студената и професора
  •     место за сарађивање
  •     примерен начин укључивања родитеља у школски процес.

Како ученици гледају на интернетске блогове:

  •     забавно место за писање
  •     место слободног изражавања личних мишљења, ставова, уверења
  •     место вежбања вештине писања
  •     место на којем могу бити главни
  •     место измене мишљења, искустава
  •     место на којем могу показати правога себе
  •     место за учење
  •     место на којем се могу дознавати нове информације
  •     може се одговарати на нешто што је неко други написао
  •     забавити се и учити истовремено
  •     нико не може контролисати написано
  •     могу се користити надимци, а не право име и презиме
  •     добијање повратне информације о написаном од осталих посетилаца блога.

    Блог се може водити још док си дете, без чекања да се одрасте.
Блогирање код младих има позитивне учинке: унапређује важне социјалне вештине, задовољава потребу за самодоказивањем и изграђује способност писања. Такви позитивни учинци су најчешћи. Но, лакомислено блоговање може бити опасно због неколико разлога. Једна од опасности је доступност информација великом броју људи, укључујући и педофиле, за које је интернет постао савршено виртуелно игралиште на којем могу доћи до деце, скривени у анонимности својих домова.
Наиме, педофил цело вријеме прикупља информације са блога да би их сложио у лични профил детета. Име школе, имена пријатеља, наставника, адресе, имена улица, град – било коју од тих информација могу искористити особе с непријатељским намерама, на пример сексуални злостављачи. Док тинејџер мисли да су детаљи које даје на интернету безазлени, педофил их у реалности користи као путоказ до дететове куће. Наиме, анонимност детету даје лажни осећај сигурности те може довести себе у опасност дајући довољно података о себи како би педофил ступио с њим у контакт.
Педофили воле полако састављати причу о детету, а свака лична информација њима је нова појединост. Чак и мала информација помаже им да сложе пуно већу причу. Они воле слагати слагалицу. Сваки делић личне информације даје им једну животну слагалицу.
Деца и тинејџери требају имати на уму да мала информација води к великим одговорима за онога који тражи жртву. Добијајући довољно комадића, способни су видети целу животну причу – све из информација које им деца и не знајући открију. Стога пружањем ситних детаља о себи, деца заправо омогућавају особама с непријатељским намерама да обликују потпуну причу – састављену од информација које су им мало по мало нехотице давала. Стога је битно да деца и млади свој блог држе приватним, односно заштите га. Цибербуллиинг
Насиље преко интернета, у свету познато као cyberbulling, општи је појам за сваку комуникацијску активност cyber технологијом која се може сматрати штетном како за појединца, тако и за опште добро. Тим обликом насиља међу вршњацима обухваћене су ситуације кад је дијете или тинејџер изложено нападу другог дјетета, тинејџера или групе дјеце, путем интернета или мобилног телефона. Односно и починилац (и) и жртва (е) су малољетници.
Постоје две врсте насиља преко интернета: директан напад и напад преко посредника. Директан напад догађа се кад малољетник:  шаље узнемирујуће поруке мобилним телефоном, е-маилом или на чету украде или промијени лозинку за е-маил или надимак на чету, објављује приватне податке или неистине на чету, блогу или интернетској страници, шаље узнемирујуће слике путем е-маила или ММС порука на мобилном телефону поставља интернетске анкете о жртви, шаље вирусе на е-маил или мобилни телефон , шаље порнографију и нежељену пошту на е-маил или мобилни телефон , лажно се представља као друго дете.
Насиље преко посредника догађа се кад починитељ напада жртву преко треће особе, која тога најчешће није свесна. На  пример, неко дете дозна лозинку другог детета за његову е-маил адресу или надимак на чету. Тако с његове е-маил адресе може слати узнемирујуће поруке његовим пријатељима, остављати непримерене поруке на блогу, чету или форуму. Свима се тако чини да је жртва заправо та која чини лоше ствари. Пријатељи ће се посвађати с њиме, администратор ће искључити његов надимак или е-маил адресу, родитељи ће се наљутити на њега и биће кажњен. Они су посредници у злостављању, а тога нису ни свесни.
Починилац може ставити оглас сексуалног или провокативног садржаја у име жртве с њезиним бројем мобилног телефона или адресом. На тај начин дете може доживети многе непријатности и наћи се у опасности.
Напад преко посредника најопаснија је врста насиља преко интернета јер често укључује одрасле, међу којима има много људи с лошим намјерама.
Без физичког контакта с публиком, деца и млади теже виде и разумеју штету коју њихове речи могу нанети. Школски трачеви нађу свој пут до блога и жртва трача осећа да је у рукама непознатог интернетског нападача. 

 Што обухвата такав облик насиља?
Међувршњачко насиље путем интернета укључује подстицање групне мржње, нападе на приватност, узнемиравање, ухођење, вређање, несавестан приступ штетним садржајима те ширење насилних и увредљивих коментара. Може укључивати слање окрутних, злобних, каткад и претећих порука, као и креирање интернетских страница које садрже приче, цртеже, слике и шале на рачун вршњака.
Такво се насиље, надаље, односи и на слање фотографија својих колега те тражење осталих да их процењују по одређеним карактеристикама, односно да гласају за особу која је, на пример, најружнија, најнепопуларнија или најдебља у школи. Деца каткад на одређеној популарној интернетској страници траже од осталих да наведу особу коју највише мрзе те да о њој напишу неколико речи, а све с циљем да жртву осрамоте пред што већим бројем људи. Насиље на интернету укључује и “проваљивање” у туђе е-маил адресе те слање злобних и неугодних садржаја другима.
Насиље међу вршњацима све чешће се односи на неколико облика комуникације, укључујући звук, слике, анимације и фотографије.Најчешће се изводи облицима комуникације у којима идентитет починитеља може бити скривен. Недостатак социјалних и контекстуалних назнака, као што су говор тела и тон гласа, може имати мноштво учинака: нема опипљиве, афективне повратне информације о томе је ли понашање преко интернета проузроковало штету другоме. Анонимност починиоцима насиља преко интернета даје осећај да некажњено могу не поштовати социјалне норме и ограничења, што резултира већ наведеним понашањем. Шта кажу истраживања?
Иако је спроведено мало истраживања на тему међувршњачког насиља путем интернета, резултати су врло занимљиви. Наиме, чак 18% деце у доби 12-14 година било је жртва неког од облика насиља преко интернета, а 11% њих изјаснило се као “интернет насилници”. Од деце која су била изложена учесталом насиљу на интернету, њих 62% изјавило је како је насилник био њима позната особа или чак колега из разреда. Уз то, девојчице су чешће жртве, али и чешћи насилници на интернету од дечака.
Истраживање у САД-у, које је укључивало децу у узрасту 10-17 година која се редовно користе интернетом, показало је да је 19% њих било изложено сексуално непримереним порукама. Од изложене деце, њих 25% показивало је већи степен стреса након тога. Највећи стрес био је присутан код млађе деце (10-13 година), код деце која су се користила рачунаром ван властитога дома, деце која су добијала агресивне поруке сексуалног садржаја, те у случајевима кад је друга особа покушала дете наговорити на сусрет.
Резултати истраживања Поликлинике за заштиту деце града Загреба и Храброг телефона (2005.) показали су да је 27% деце било изложено порукама са сексуалним садржајима. Примљене поруке су у 59% случајева садржавале фотографије голих особа, 46% порука било је с фотографијама сексуалних радњи, 12% слика садржавало је насиље и секс, а четири посто порука садржавало је фотографије деце. Највећи број тих излагања догодио се док су деца претраживала интернет (67%), седам посто деце добило је поруку са адресом на коју да се јаве, 25% порука пристигло је на лични е-маил са непознате адресе, а 8% порука стигло је на лични е-маил са познате адресе, најчешће од пријатеља.
Чини се да, што је дјечја активност на интернету више истраживачка, већа је вероватноћа излагања непожељном сексуалном садржају. Већина непожељних излагања догодила се док су се деца користила рачунаром код куће, а 7% деце сусрело се са порукама користећи се рачунаром у школи.
Деца чији родитељи немају приступ њиховим е-маиловима чешће су примила поруке са сексуалним садржајима (32% према 20% деце који се користе адресом родитеља за дописивање). Наиме, показало се да 49% деце изјављује да родитељи немају приступ њиховој пошти, а код 16% њих да «можда имају», што упућује на смањену могућност надзора садржаја који дијете прима путем е-маилова. Родитељи имају приступ е-маиловима код 22% деце.
Трећина ове деце (33%) није никоме повјерила своје искуство добијања порука са сексуалним садржајима. А они који су се поверили, најчешће су то учинили: пријатељима (52%), родитељима (17%), а четири одсто деце рекло је некој другој одраслој особи, најчешће професору у школи. Девојчице чешће одмах обришу или затворе пристигле поруке од дечака (53% према 24%). Дечаци чешће оду на понуђене интернетске странице (20% према пет посто). Четвртина деце која су била изложена порукама са сексуалним садржајима изјављује да су имала узнемирујућу емоционалну реакцију, чешће девојчице (47%, дечаци – 19%) и млађа деца.
Интернетски буллиинг укључује популацију која је већим делом средња класа, децу најчешће познату као “добру” или “оне од којих бисмо најмање очекивали” злостављање или понижавање других. Интернет изазива необуздано понашање делом и због чињенице да је реч о “сивом подручју” друштвене интеракције. Стручњаци …
… Истичу да интернет брише друштвене кочнице. Допушта дјеци да говоре и чине ствари које не би могли направити у интеракцији “лицем у лице”, и она имају осећај да неће морати одговарати за таква понашања на начин на који би иначе одговарали за, на пример, јавно изречене речи. То им даје лажан осећај сигурности и моћи.
Деца …
… Се с тиме слажу. “Е-маилови и блогови много су мање лични”, рекла је једна 18-годишњакиња. “Толико су неформални и непосредни да је људима лакше бити искренији и чак безобразнији због тога. Људи могу бити безобразни и окрутни колико желе јер се не суочавају директно с особом. Исто као код комуникације телефоном. Но, ово је још један корак даље. Не само да не мораш видети реакцију особе, не мораш ни да чује њен глас. ”
“Ако се ситуација ужари при комуникацији преко интернета”, додаје друга 16-годишњакиња, “тинејџери се могу одјавити, и кад их се пита, глумити као да се ништа није догодило. Могу чак рећи да се неко други користио њиховим сцреен именом. Не морају признати сопствену агресију. ” Још мало о опасностима карактеристичнима за цибербуллиинг …
Последице насиља преко интернета каткад могу бити и озбиљније од оних проузрокованих Међувршњачко насиљем у стварним ситуацијама. Наиме, публика насиља преко интернета често је много шира од оне на школском игралишту или у разреду. Уз то, код насиља на интернету постоји снага писане речи, јер жртва може сваки пут поновно прочитати шта је насилник о њој написао, ау вербалном облику увреде се лако могу заборавити. Писана реч делује конкретније и реалније од изговорене.
Надаље, врло је мала могућност за избегавање насилна понашања, с обзиром на то да се на интернету може догодити било кад и било где. Будући да насилник може остати анониман, великом броју деце управо та чињеница служи као подстицај да се насилно понашају, иако у стварном свету врло вероватно не би била насилна.
Како се окрутност преко интернета може интензивирати удаљеношћу између починиоца и жртве, тако се мења концепт злостављања. Деца више немају ту сигурност да могу отићи кући и избећи злостављање. Пре десет година, ако би дете било злостављано, могло је отићи дома и седети испред телевизора. Данас кад деца проводе толико времена испред рачунара, било да купују, истражују нешто за школу, играју игрице или се само друже с пријатељима, лакше постају метом злостављања. Деца имају приступ једно другоме 20:04 часа дневно. Могу се, на пример, међусобно злостављати чак иу поноћ.
Школски радници најчешће не одобравају такво понашање, али не предузимају ништа, с аргументом да се то догађа изван школског окружења. Ипак, као што свако дете зна, “сочан” материјал брзо се преноси, неповратно остављајући траг у разреду, школи, међу ученицима. 

Насиље мобилним телефоном

 
Један од популарних облика насиља међу вршњацима који доноси модерно доба технологије је и насиље путем мобилног телефона. Укључује било какав облик поруке због које се особа осећа неугодно или јој се тако прети – може бити текстуална, видеопорука, фотографија, позив – односно било каква вишеструко слана порука којој је циљ увредити, запретити, нанети било какву штету власнику мобилног телефона.  

САВЕТИ КОЈЕ РОДИТЕЉИ МОГУ ДАТИ СВОЈОЈ ДЕЦИ

  • Нагласите им да буду пажљиви коме дају број мобилног телефона.
  •     Нека пажљиво користе неку од цхат услуга преко мобилног телефона.
  •     Ако добију поруку с непознатог броја, нека не одговарају. Не требају одговарати ни на познате бројеве ако се због садржаја поруке осећају лоше или непријатно.
  •     Објасните деци како шала може лако од смешне постати увредљивом, и то да, ако су љути, могу учинити нешто због чега после могу пожалити. Истакните им да буду пажљиви кад шаљу поруке другима.
  •     Подстакните их да се пре слања поруке запитају може ли она увредити или на било који начин наштетити примаоцу?
  •     Поставите правило према којем није допуштено слати фотографије или видео записе других људи без њихова допуштења, као ни слати садржаје који могу увредити друге људе.

    Ако дете добије непримерену поруку, позив или је изложено насиљу, дајте му подршку и подстакните га да одмах разговара с вама или неком другом одраслом особом у коју има поверења (попут наставника, школског психолога), како се проблем не би погоршао.
    
Ако је реч о озбиљнијим облицима насиља, особито застрашујућим претњама, размислите о томе да све пријавите полицији. У таквим случајевима добро је сачувати поруке у мобилном телефону, или негде другде записати податке о датуму, времену и садржају поруке или позива.
Насиље на чету
 
Чатје врло популаран код младих, па је стога и привлачан особама које га желе злоупотребити. Злоупотреба вршњака најчешће укључује претеће или уцењујући поруке које једно дете или више њих упућује другом детету. У таквим ситуацијама треба бити опрезан јер насилник може бити заиста опасна особа.
Како се на чату заштитити од насиља?

    
Надимци којима се деца представљају при коришћењу ове услуге могу увелико утицати на друге – било би добро да бирате надимак који ће децу заштитити од могућег насиља и који га неће подстицати.
    
Већина четова садржи могућност заустављања (блок) или занемаривања (Игноре), којима се заустављају даљне поруке од нежељених корисника. Ако је реч о некоме ко је једноставно досадан, блокирање порука најчешће је довољно да се проблем заустави. Но, ако је посреди особа која износи стварне претње, важно је да дете о томе обавести одраслу особу у коју има поверења.
    
Контактирати администратора који потом може онемогућити долазак порука од одређених “надимака”, од којих су прије долазиле неугодне или насилне поруке.
    
Деца никад не би требала давати своје право име или личне податке на цхату, јер је немогуће знати говори ли друга особа истину или има лоше намере.
Насиље на форуму
Од свих облика комуникације на интернету, форуми су најчешће најбоље организовани. На њима се налазе администратор (један или више њих) и модератори, задужени за посебне делове форума. Они читају све теме и дискусије те пазе да не буде вређања, претњи, објављивања приватних података и кршења права. На већини форума постоји могућност Обавести модератора испод нечијег записа, тако да се једним кликом може обавестити модератора о некому тко злоупотребљава форум. Модератор или администратор ће избрисати тај запис, упозорити корисника или му забранити даљњи приступ ако се то понови.

 НАСИЉЕ ПУТЕМ БЛОГА
Насиље путем блогова односи се понајприје на “отимање” блогова другим људима (жртвама) те надопуњавање личним увредама и / или сексуалним садржајима. Таквим се обликом насиља нарушава углед и угрожава приватност друге особе. Тој врсти међувршњачког насиља посебно су подложна деца која шаљу фотографије и личне податке с циљем да пронађу пријатеље на интернету. Такву децу насилници злостављају преко њихове личне интернетске странице.
Наиме, коментари који се надописују у блогове код жртве узрокују немир и стрес, а зависно о јачини, могу досегнути и ниво злостављања. Тако се, на пример, дешава да тинејџер објави слику бивше девојке тако да фотомонтажом споји њену главу с телом порноглумице. Неке поруке иду и даље од злостављања, садрже чак претње смрћу.
Штета учињена насиљем преко интернета може заиста бити велика. Тинејџери каткад заборављају, поготово кад је реч о блоговима, да било шта објављено на интернету има нежељену публику, а тиме и нежељене последице, које у екстремним случајевима могу довести и до деструктивна или аутодеструктивна понашања.
КРАТКИ САВЕТИ ЗА ДЈЕЦУ

    
Никад не дај личне информације на интернету, било на чату, блоговима или личним веб страницама.
    
Никад никоме, осим родитељима, не реци своју лозинку, чак ни пријатељима.
    
Ако ти неко пошаље злонамерну или претећу поруку, немој одговорити. Покажи је одраслој особи којој верујеш.
    
Никад не отварај е-маилове које ти пошаље неко кога не познајеш или неко за кога већ знаш да је злостављач.
    
Не стављај на интернет ништа што не желиш да виде твоји пријатељи из разреда, чак ни у е-маилу.
    
Не шаљи поруке кад си љут. Пре него што кликнеш “Пошаљи” запитај се како би се ти осећао да примиш ту поруку.
    
Помози деци коју на тај начин злостављају тако да не прикриваш насиље и да одмах обавестиш одрасле.
    
И на интернету поштуј правила понашања као иу свакодневном животу.
КАКО СИГУРНО блогирати?
Ако блогирам, увек постоји шанса да неко пронађе ваш блог, а то могу бити управо људи за које најмање желите и очекујете да вас пронађу. Чињеница је да свако може да пронађе ваш блог ако је у њему у било којем облику наведен ваш идентитет.
Како одржати приватност свог блога:

    Заштитите блог лозинком. Ако је неко зна, нека то буду ваши родитељи.
    
Не наводите у блогу личне и детаљне информације. Кад пишете о себи, пишите што уопштеније. Немојте наводити где живите, где излазите и слично, јер свака лична информација може открити ваш идентитет.
    
Не спомињите у блогу никаква имена, адресе, бројеве телефона, школу, е-маил адресе и сличне информације. То су управо информације које траже педофили, стога их избегавајте. У замену, можете употребљавати псеудоним, но настојте да он не подсјећа на ваше право име.
    
Не наводите у блогу ни информације о било коме кога познајете, како не бисте могућег педофила информисали да, иако ви нисте заинтересовани за “чаврљање” с њим, ваша пријатељица Маја баш јест.
    
Не стављајте фотографије вас и ваших пријатеља у свој блог.
    
Не остављајте блог отвореним, а рачунар без надзора, јер би неко могао уписати нешто непожељно.
    
Не оговарајте и не ширите трачеве о својим пријатељима из разреда.

  •     Немојте бити у резултатима претраге. Ако не желите да се ваш блог појављује у резултатима претраге, можете креирати посебан филе у којем ћете од претраживачких служби затражити да игноришу вашу домену. Такав филе зове се роботс.ткт.

ОПАСНОСТИ БЛОГА (укратко)

    ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРИВАТНИХ ИНФОРМАЦИЈА – Ако деца објављиво информације о себи и својој породици, то може навести особе с лошим намерама да покушају да успоставе контакт с њима.
    
ПРОФИЛИ – неке блог странице садрже могућност објављивања профила – информација о аутору блога, попут белешке о писцу, што је у облику линка доступно свим посетиоцима блога. Деца често уписују своје праве податке (име и презиме, број телефона, адресу школе и сл) или објављују своје фотографије, несвесни опасности које то повлачи за собом. На најпознатијој хрватској страници Блог.хр, блогови немају профиле, али опасност свеједно постоји јер деца унутар блога могу одати своје податке или ставити фотографије.
    
Неодговарајући САДРЖАЈИ – Деца могу претраживати блогове других људи и наћи садржаје или расправе неприкладне за њихов узраст.
    
НАСИЉЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА – Деца могу користити блогове као пут до насиља или застрашивање друге деце.
    
НАЦИОНАЛНА, ВЕРСКА И РАСНА МРЖЊА – Деца могу користити блогове за подстицање мржње на основу националне, вјерске или расне припадности.
    
ОБЈАВА непоузданих ИНФОРМАЦИЈА – непоуздана информације може објавити и креирати било ко, управо као што свако може креирати страницу на интернету. Деца требају бити пажљива с тим што читају и публикују.
Још мало савета ...

    Опрезно са сликама!
    
Лепо је украсити свој блог или веб страницу фотографијама, но ако се на њима може препознати твоје лице, лица чланова твоје породице или пријатеља, онда можеш бити у опасности као да пише твоје или њихово пуно име и презиме те адреса. Покушај не стављати своје и фотографије својих пријатеља / породице, а ако ипак желиш, могу се једноставно прилагодити тако да лица нису препознатљива.
    
Чувајмо себе и друге!
    
Све што важи за чување наших података, важи и за чување туђих. Као што нећемо писати своје право име и остале податке, тако бисмо се требали понашати и према другима. Многи нису свесни опасности које вребају иза екрана и не разумеју да су на интернету и људи с непријатељским намерама који могу повредити нас, наше пријатеље или породицу. Колико год се наљутили на пријатеља, зар заиста желимо да га неко застрашује, мучи и озледи?
    
Пронађи се! (“Гооглај се!”)
    
Отвори сајт ввв.гоогле.цом и упиши своје име и презиме под наводним знаковима (нпр. “Перо Перић”). Гоогле ће пронаћи све интернетске странице на којима се спомиње твоје име. На тај начин можеш открити постоји ли нека веб страница или блог о теби. Исто направи са својим бројем мобилног телефона, е-маил адресом, правом адресом и надимком на цхату. Можда негде неко пише о теби и даје твоје податке, а ти то и не знаш. Покушај то чинити што чешће, а можеш направити и “Гоогле Алерт”, аларм који ће ти стизати на маил сваки пут кад и ако се на интернету појави страница на којој се спомиње твоје име.
РОДИТЕЉИ И УЧИТЕЉИ!
Насиља на интернету све је више, ау окружењу виртуелне комуникације на први се поглед чини да закон, технологија, школе и родитељи могу учинити врло мало како би га зауставили. Деци је доступније све више моћних техничких средстава, а одрасли, нажалост, најчешће нису свесни опасности које технологија носи са собом. Често не контролишу шта деца раде различитим техничким помагалима (што пишу у порукама, што сликају мобителима и сл) зато што или немају времена или их је страх да не наруше приватност властите деце. Многи родитељи се и због властитог незнања и неискуства у електронском подручју осећају несигурнима и немоћнима да уопште покрену питање правилна коришћења. Често се осећају прилично беспомоћнима, јер не знају шта да раде.
За разлику од тога, сваки родитељ зна како научити дете да пређе прометну улицу. Кад су деца премала да би препознала опасност и немају вештине да сигурно свладају прелазак улице, чувамо их на сигурним местима и допуштамо им да се приближе прометној улици само кад их одрасла особа држи за руку. Говоримо им о опасностима и учимо их вештинама неопходним да би се оне избегле. Истичемо важност доношења сигурних одлука. Постепено им допуштамо више слободе, али пазимо на било какво опасно понашање. Ако се догоди опасно понашање, користимо то као пример у учењу како бисмо децу научили вештине неопходне да би их се избегло. Кад су деца довољно стара и кад покажу разумевање у доношењу исправних одлука, допуштамо им да сама пређу улицу.
Исту стратегију можемо употребити како бисмо помогли деци да стекну знања, вештине и мотивацију везане уз коришћење виртуелних облика комуникације на сигуран и одговоран начин. Како би млади људи стекли независност у употреби интернета, требају развити стратегије које им омогућавају препознавање могућих опасности, те стећи практичне вештине како би се могли носити са опасним или заводљивим ситуацијама које доноси интернет. Едукација, разговор и надгледање деце од непроцењиве су важности за развијање прикладна понашања.
Шта могу направити учитељи и родитељи како би припремили децу и младе да буду сигурни у виртуелном окружењу?
За почетак било би добро да у школи постоји едукација о коришћењу интернета на сигуран и одговоран начин. Уз информатичку наставу у школи, деци се може омогућити укључивање иу програме едукација информатичких училишта. Примјерице, Ергонет Интернет центар развио је посебан програм радионица прилагођен управо деци и тинејџерима. Проводе га водитељи који су годинама и интересима блиски младима, стварајући тако однос поверења и разумевања, с посебним нагласком на заштиту и сигурност. На тај начин, у неформалној атмосфери и добром друштву, деца измењују искуства, те граде одговоран став према коришћењу интернета.
Уз едукацију постоје и други алати у служби безбедности, попут софтверских решења. Но ипак, разни компјутерски програми заштите који филтрирају и блокирају неприкладне Интернет поруке, не пружају дуготрајно решење. Потребно је развити механизме за филтрирање и блокирање унутар понашања деце како би изградили ефикасне стратегије доношења одлука и развили критичку медијску писменост.
Важно је код деце развијати личну одговорност за исправно и погрешно (добро и лоше), и променити уверење како је неко понашање “исправно и погрешно” само кад се може открити или казнити. Дисциплина која се темељи само на откривању и кажњавању неће бити ефикасна без примерене едукације и сензибилизације о томе које све последице по жртву може имати цибербуллиинг. Децу и младе треба едуковати о ефикасним стратегијама претраживања и научити их како да брзо напусте неприкладне интернетске странице. Део тог процеса развоја одговорности односи се и на упозоравање како анонимност виртуелног простора не значи да је тај простор безопасан (не подразумева да не може имати жртве). Деца и млади морају постати свесни какве последице може имати њихово понашање на интернету.
Добро је подстицати адолесценте да говоре о својим искуствима или искуствима својих пријатеља. У већини случајева, кад се разоткрије права жртва, престаје негативно понашање. Уза све наведено, изузетно је важно истаћи како су и дистрибуција и прослеђивање насилне, увредљиве, понижавајуће поруке једнако лоши и могу имати једнако тешке последице као и понашање особе која је зачетник поруке.
Надаље, јако је важна укљученост одраслих у виртуелни свет. С децом (ученицима) претражујте занимљивости на интернетским страницама. Подаци откривају да већина младих сама гледа телевизију и иде на интернет. Поставите рачунара на отвореним, лако видљивим местима. Учитељи и родитељи требали би посматрати активност студената на интернету, давати им посебне задатке те разговарати о добрим и лошим информацијама које постоје у виртуелном простору. Док год је то могуће, добро је надгледати приступ интернету, све док се не покаже како су деца и млади спремни суочити се с опасностима које прете у том окружењу те прикладно реаговати и заштитити се.
Уз то, пружите младима могућност коришћења виртуелних медија за промовисање властитих позитивних порука. Примјерице, можда би могли креирати ненасилну интернетску страницу.
Уопштено, деца и млади требали би научити стратегије које их оспособљавају да доносе сигурне и одговорне одлуке при коришћењу сајбер комуникације. И у школском и кућном окружењу требамо пазити да не подстичемо цибербуллиинг макар то било и ненамерно. Примјерице, неке школе имају правила о показивању фотографија адолесцената на својим интернетским страницама, а друге објављују школске новости које садрже имена и слике студената. Такве информације могу постати ненамеран окидач за насиље преко интернета.
Како препознати знакове цибербуллиинга?
Учитељи и родитељи често постављају питање – који су знакови који упућују на то да је дете укључено у неприкладне активности путем виртуелне комуникације (било као насилник или жртва). На то питање тешко је одговорити. У већини случајева деца комуницирају у свету с којим наставници и родитељи често нису у контакту, а каткад о томе знају мање од њих. Чини се да је употреба виртуалне комуникације толико распрострањена, да многим тинејџерима доноси пуно позитивних аспеката.
Тинејџери који осећају да им пријатељи и родитељи не пружају облик подршке и социјалне интеракције какав им је потребан, чешће су посетиоци порнографских и насилних интернетских страница. Они су и ризичнији за злостављање других студената путем интернета. Занимљиво је да многи родитељи тврде како њихова деца нису одувек била изолована, него су се већим повезивањем са виртуелним светом удаљавала од стварности свакодневног, реалног живота. За тинејџере који у стварном свету немају однос испуњен љубављу с брижним одраслима и здраве односе с вршњацима, вероватније је да ће бити како починиоци тако и жртве у виртуелном простору. Највећи ризик да постану делом неприкладних виртуелних активности изражен је код студената за које се сматра да су у ризичној групи кад су посреди остали проблеми у понашању, нарочито код “дежурних криваца”. Већа је могућност да ће ученик који се не осећа делом школске заједнице тражити онлине заједницу која може искористити његову усамљеност и осећај дисфункционалности. Помагање ученицима да се осећају повезанима и вољенима у дому, школи и међу вршњацима добија још више на важности ако знамо да их изостанак повезаности и бриге чини ризичним за цибербуллиинг.
Кратки савети за родитеље

  •     Пронађите времена за децу. Немојте користити рачунар и Интернет уместо дадиље.
  •     Научите више о компјутерима тако да можете разговарати с децом о њима занимљивим темама.
  •     Ограничите коришћење рачунара на 1 или 2 сата дневно (добро је увести јасна правила, на пример нема рачунара пре школе, пре спавања, за време оброка или пре него што је урађен домаћи).
  •     Разговарајте са дететом о опасностима интернета и научите га да не даје личне податке ни фотографије на интернету и да не договара сусрете с непознатим људима. Ако се дете јако жели сусрести с особом коју је упознало преко интернета, онда то мора бити на јавном месту иу присуству родитеља.
  •     Ставите рачунар у дневни боравак, не у дечју собу. Тако можете надгледати децу док су на интернету и видети које странице посећују.
  •     Пазите да ваше дете не проводи превише времена испред рачунара.
  •     Подстичите коришћење рачунара као оруђа за учење и дружење, а не искључиво за забаву (нпр. игрице).
  •     Упознајте њихове интернетске пријатеље онолико колико познајете и остале пријатеље.
  •     Нагласите својој деци како они нису криви ако су жртве електронског насиља. Реците да им нећете због тога одузети право на коришћење рачунара – то је главни разлог што деца не говоре одраслима кад су жртве насиља на интернету.
  • Ако родитељи дознају да им је дете жртва насиља преко интернета, требају предузети следеће:
  •     поучити дете да не одговара на насилне, претеће или на било какав начин сумњиве поруке
  •     не брисати поруке или слике, јер могу послужити као доказ
  •     покушати да открије идентитет насилника како би се могле предузети адекватне мере за спречавање насиља
  •     контактирати интернет провидера
  •     контактирати школу
  •     ако је идентитет насилника познат, покушати контактирати његове родитеље (јер постоји велика вероватноћа да они не знају како се њихово дете насилно понаша)
  •     контактирати полицију ако поруке преко интернета садрже претње насиљем, ухођење, напастовање, дечју порнографију и сл
  • Најчешће се родитељи не устручавају преузети одговорност за понашање своје деце у игри, школи или у кући неког другог. Не мора бити другачије ни кад је реч о ономе што се догађа посредством модерне технологије. Родитељи треба да разговарају са својом децом о компјутерској етици, договорити правила понашања на интернету и, као најважније, дефинисати последице кршења тих правила. Требају поучити децу да никад не показују своје лозинке или да се не свађају и не понашају насилно на интернету.

ЗАПАМТИТЕ! Ваша деца могу знати више од вас о технологији, али ви знате више о животу.  

Допуштено вам је поставити правила и тражити њихово поштивање. Ви сте још увек родитељ!
Информишите се ио програмима који филтрирају веб странице за које не желите да буду доступне вашем детету. Већина тих програма могу се купити преко интернета, а неки су и бесплатни. Неки интернет претраживачи (Интернет Екплорер) имају уграђене филтере који се могу укључити како не би допуштали приступ страницама одређеног садржаја. Најчешће коришћени филтери су ContentConect, Cybersitter и NetNanny.
Програми за филтрирање су користан алат за родитеље како би могли усмерити пажњу своје деце на поучне и примерене садржаје уместо непожељних. Ни такви програми, међутим, нису савршени па их треба користити само као помоћно средство. Најбољи филтар ипак су ваша присуство, надзор и подршка.
Превенција насиља преко интернета
Истраживања спроведена последњих двадесет година о превенцији међувршњачког насиља у свакодневним ситуацијама показала су да постоје четири области која су се показала успешнима у смањивању насиља у школама.
Подизање свести
Један од првих корака у било којем програму превенције је постизање свесности људи о постојању проблема. У превенцији насиља у школама проблем је било (ау неким случајевима још увек јесте) негирање постојања међувршњачког насиља. Уз то, постоје митови о злостављању који се непрестано понављају у школама и на које се треба осврнути. Примјерице, неки људи сматрају како је насиље међу вршњацима нормалан део одрастања или да је то само шала и заиграност, или да је насиље у бити корисно за “изградњу карактера”. Како би превенција била успешна, важно је да учитељи, родитељи и ученици постану свесни цибербуллиинга, као и насиља међу вршњацима уопште. Потребна су континуирана професионална усавршавања учитеља, која би им пружила увид у природу цибербуллиинга иу стварне последице оштрог и континуираног облика насиља. Родитеље такође треба упознати са методама цибербуллиинга, као што су слање порука усред ноћи испод покривача и слање увредљивих е-маилова са рачунара у соби.
Битно је да родитељи и учитељи разговарају са ученицима о том облику насиља. Једно истраживање показало је како већина ученика осмих разреда верује да одрасли не знају ништа о њиховим онлине активностима, а један је чак коментарисао да учитељи не могу предузети кораке против СМС насиља међу вршњацима јер и немају мобителе. Школе би могле, при спровођењу радионица за подизање свијести о насиљу у стварним животним ситуацијама, део времена посветити и злостављању преко интернета, или употребити цибербуллиинг као нови угао гледања на феномен насиља у школама при подизању јавне свести.
Школска правила
Целовито деловање школе показало се ефикасним у суочавању са злостављањем у школи иначе. Но, важно је напоменути како свака школа мора себи прилагодити план деловања, и не може је у потпуности преузети од друге. Процес или пут стварања сопственог начина борбе против насиља подједнако је важан колико и сам резултат. Школа мора поставити јасна правила која не допуштају насиље и дефинисати последице ако се појави такво понашање. Нужно је да се та правила примењују свакодневно, јер једино ће на тај начин злостављање престати.
Надзор
Присутност одраслих који надгледају ситуацију на игралиштима умањује број сукоба међу вршњацима. У школама које повећају број дежурних наставника на ходницима, игралиштима, у дворишту, смањен је број насилних инцидената. Исто се може применити на насиље које се догађа коришћењем модерне технологије, односно треба надгледати и ученичко коришћење рачунара. Код куће родитељи требају постављати границе и правила при коришћењу рачунара једнако као што то раде за друге облике дечјег понашања. Школе могу помоћи родитељима у постизању тога те им саветовати да разговарају с младима о технологији. Тако ће млади схватити да и одрасли знају нешто о технологији, те да им се могу обратити за помоћ кад им је потребна.
Програми
Посматрачи, најчешће вршњаци, играју важну улогу у сталном понављању вршњачког насиља. Код њих треба пробудити саосећање тако да посматрачи обавесте одраслу особу о насилну понашању, а не да шутњом одобравају оно што се збива. Програми за помоћ вршњацима подржавају узајамно помагање у школи. Наставни би програми који се састоје од директног поучавања вредности, вежбања емпатије и употребе прича и драма, те од директног учења о неприкладном понашању, могли допринети смањивању броја случајева насиља преко интернета.
Из наведеног се може закључити како су методе превенције злостављања путем интернета врло сличне методама превенције међувршњачког насиља у свакодневним ситуацијама. С обзиром на новост тог феномена, ипак треба спровести додатна истраживања.
Шта каже закон?
Права и слободе детета заштићени су на нивоу целокупне међународне заједнице доношењем Конвенције о правима детета. Она би децу требало штитити и од злоупотреба којима су изложена на интернету. Ако то посматрамо кроз примере злоупотребе на блоговима, посебно треба нагласити чланак 16. Конвенције о правима детета, који каже: »Дете неће бити подвргнуто самовољном и незаконитом мешању у његову приватност, породицу, дом или преписку, нити незаконитим нападима на његову част и углед», а став 2. истог члана говори: «Дете има право на законску заштиту против таквог мешања или напада». ИП адреса – лична карта на интернету
Сваком рачунару са интернетом провидер додељује посебан идентификациони број – ИП адресу. Из ње се може видети где се налази одређено рачунар и који провидер користи за спајање на интернет. Рачунару се насумично додијели нова ИП адреса сваки пут кад се споји на интернет. Рачунара провидера бележе која се ИП адреса додијелила којем рачунару иу које време. Статистике веб страница бележе ИП адресе рачунара која су посетила ту страницу. То значи да и власник (администратор) интернетске странице и провидер могу знати време кад је неко рачунар приступило одређеној страници, као и где се оно налази.
Провидери и администратори интернетских страница законом су обавезани држати у тајности приватне податке посетилаца страница. То поготово важи за странице на којима су е-маил, цхат, форум или блог. Приватни подаци су име и презиме, адреса, број телефона, е-маил адреса, лозинка, те број кредитне картице, али и ИП адреса, с обзиром на то да се из ње могу дознати остали подаци.
Међутим, ако се из неког разлога против посетилаца сајта поднесе пријава полицији, администратор странице и провидер обавезни су да сарађују са полицијом и омогућити им увид у своје статистике како би могли идентификовати и пронаћи починиоца.
Надаље, злоупотребе блога на интернету с којима се сусрећемо промотрит ћемо кроз призму хрватског казненог законодавства и можемо их препознати у неколико кривичних дјела против части и угледа, а то су: увреда, клевета и изношење личних или породичних прилика.  

Право је сваког појединца да се поштује и не омаловажава његово достојанство.
УВРЕДА
Ко увреди другога путем штампе, радија или телевизије, пред више особа, на јавном скупу или на други начин, због чега је увреда постала приступачна већем броју људи, казниће се ………. Починитељ увреде може бити свако. Њоме изражава омаловажавање друге особе или непоштовање његова достојанства. Увреда је у основи негативан вредносни суд о другој особи, а додатно на тежини добија ако је изречена путем штампе, радија, телевизије, интернета, пред више особа или на други начин, због чега је постала приступачна већем броју људи. Управо таквом може се сматрати увреда преко блога.
КЛЕВЕТА
Ко о другом изнесе или пронесе нешто неистинито што може штетити његовој части или угледу путем штампе, радија или телевизије, пред више особа, на јавном скупу или на други начин, због чега је клевета постала приступачном већем броју особа, казниће се …. Клевету чини особа која о другом изнесе или пренесе нешто неистинито што може штетити његовој части и угледу. Изношење или преношење клевете у правилу се чини усмено или писмено, а изнесена тврдња мора бити таква да изазива презир околине и умањује углед особе у средини у којој живи. Као и код увреде, реч је о тежем облику кажњива дела ако је клевета учињена путем штампе, радија, телевизије, интернета, пред више особа, или тако да је постала приступачна већем броју особа.
ИЗНОШЕЊЕ ЛИЧНИХ ИЛИ ПОРОДИЧНИХ ПРИЛИКА
Ко изнесе или пренесе нешто из личног или породичног живота другога што може штетити његовој части или угледу путем штампе, радија или телевизије, пред више особа, на јавном скупу или на други начин, због чега је изношење личних или породичних прилика постало приступачно већем броју особа , казниће се ………..
То кривично дело састоји се од изношења или преношења било каквих садржаја из личног или породичног живота неке особе, који могу нашкодити њезиној части или угледу. Разлика између овог дела и клевете је у томе што се овде прелази оквир појединца и улази у његов породични живот. Чињенице које се износе могу се односити на било које подручје интимног или породичног живота, на пример на начин вођења породичног живота, поједине негативне склоности, чињенице које се односе на породицу, уз напомену да оно што се износи може бити како истинито, тако и неистинито.
Упркос бројним тешкоћама у утврђивању починиоца споменутих кажњивих дјела кроз злоупотребу блога, обавеза је полиције утврдити починиоце и прикупи доказе за даљи кривични поступак.
Ако се утврди починилац, реално је очекивати да то могу бити и особе, деца или малолетници који се у кривичном поступку третирају на специфичан начин.
ДЕЦА
Деца су особе млађе од 14 година. Она нису кривично одговорна, што значи да се дете не може кривично ни прекршајно гонити, не може га се тужити, ни казнити. Међутим, ипак су прописани начини заштите од криминалне делатности деце, и то кроз мере породично-правне заштите. То значи да ће полиција, кад утврди да је дете починило кажњиву радњу, о томе обавестити надлежни Центар за социјалну скрб, који ће провести поступак и евентуално изрећи меру породично-правне заштите (нпр. надзор над спровођењем родитељског права).
Дакле, и кажњиво понашање деце изазива институционалну реакцију (полиције и социјалне службе) ради спречавања даљег криминалног понашања и предузимање мера за заштиту детета од штета које такво понашање може имати на његов даљи развој.
МАЛОЉЕТНИЦИ
У овој категорији постоје две подгрупе:
1. МЛАЂИ МАЛОЉЕТНИЦИ – Особе које су навршиле 14, а млађе су од 16 година. Они су кривично одговорни. Ако се утврди да су починили кажњиво дело, могу им се изрећи васпитне мере, и то дисциплинске мере, мере појачаног надзора и заводске мере.
2. СТАРИЈИ МАЛОЉЕТНИЦИ – Особе које су навршиле 16, а млађе су од 18 година. Њима се уз васпитне мере може изрећи и казна малољетничког затвора.
Поступак према малолетнику покреће се искључиво на иницијативу Државног одвјетништва, независно о врсти и тежини кривичног дјела те прописаној казни. То значи да за кривична дјела увреде, клевете, изношења личних или породичних прилика поступак покреће Државно одвјетништво, ау претказненом поступку информације и доказе о кажњивом делу прикупља полиција.
Укратко о закону
Према деци, починиоцима кажњивих дела, не може се водити кривични поступак. Млађим малољетницима могу се изрећи само васпитне мере (судски укор, посебне обавезе, упућивање у центар за одгој, појачана брига и надзор, појачана брига и надзор уз дневни боравак у васпитној установи, упућивање у васпитну установу, упућивање у васпитно завод и упућивање у посебну васпитну установу), али НЕ и казне.
Старијим малолетницима, уз васпитне мере, може се изрећи и казна малољетничког затвора.
Због примене одредаба Закона о судовима за младеж, доб починилаца кривичних дјела процењује се у време њихова почињења. Дакле, свако ко је корисник блога мора, уз поштовање услова које је поставило уредништво, бити свестан и личне кривичне одговорности ако злоупотребљава туђе личне податке, вређа или клевеће другога или износи туђе личне или породичне прилике.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s